Muž i žena, oboje od plemenita i bogata roda iz Nikomidije. Adrijan beše načelnik pretora i neznabožac, a Natalija potajna hrišćanka. Oboje mladi, i življahu u braku svega trinaest meseci do mučeništva. Кada opaki car Maksimijan poseti Nikomidiju, naredi da se hrišćani hvataju i na muke stavljaju. Blizu grada u jednoj pećini behu skriveni dvadeset tri hrišćanina. Neko ih dostavi vlasti, i biše ljuto šibani volujskim žilama i štapovima, pa onda bačeni u tamnicu. Potom ih izvedoše iz tamnice i dovedoše pretoru, da im imena popiše. Adrijan posmatraše ove ljude, izmučene no trpeljive, mirne i krotke, pa ih zakle, da mu kažu, šta oni očekuju od svoga Boga za tolike muke pretrpljene. Oni mu govorahu o blaženstvu pravednih u carstvu Božjem. Čuvši to i opet posmotrivši te ljude Adrijan se najedanput okrete pisaru i reče mu: „Zapiši i moje ime sa ovima svetima, i ja sam hrišćanin!” Кada za to ču car, upita Adrijana: „Da nisi s uma sišao?”, na što Adrijan reče: „Nisam s uma sišao nego sam k umu prišao”. Čuvši za ovo Natalija, veoma se obradova, i kada Adrijan sa ostalim seđaše okovan u tamnici, ona dođe i služaše im svima; a kada muža njenog šibahu i mučahu raznim mukama, ona ga hrabraše da istraje do kraja. Posle dugih muka i tamnovanja naredi car, da se odnese u tamnicu nakovanj, i da im se čekićem prebiju i noge i ruke. To bi i izvršeno, i Adrijan sa dvadeset tri časna muža izdahnu u preteškim mukama. Mošti njihove prenese Natalija u Carigrad, i tamo ih česno sahrani. Posle nekoliko dana javi joj se sveti Adrijan sav u svetlosti i krasoti i pozva je da i ona pođe Bogu, i ona mirno predade duh svoj Bogu.