Likinije, zet cara Кonstantina, čijom sestrom beše oženjen, pretvaraše se pred velikim carem kao hrišćanin, no kada dobi od cara na upravu ceo Istok, on poče najpre tajno a posle javno goniti hrišćane i utvrđivati idolopoklonstvo. Žena njegova tugovaše zbog toga veoma, no ne može odvratiti muža svoga od nečestija. Predavši se idolopoklonstvu, Likinije se predade bezmerno svima strastima, a najviše ženoneistovstvu. Pri napadu ove nečiste strasti on htede oskvrniti devicu Glafiru, koja stajaše u službi caričinoj. Ova se požali carici, i carica je tajno posla iz carskog dvora u Nikomidiji u oblast Pontijsku. Devica dostiže grad Amasiju, i tu bi srdačno primljena od episkopa Vasilija i ostalih hrišćana. Beše Glafira vrlo radosna što je Bog spase u devičanstvu i pisaše o tom carici. I carica se radovaše i šiljaše joj novaca za hram Amasijski. No jedno pismo Glafirino, upućeno carici, pade u ruke carskom evnuhu, koji ga pokaza caru Likiniju. Saznavši car gde se nalazi Glafira, odmah posla, da se dovede u Nikomidiju, i ona i episkop. U međuvremenu umre Glafira te vojnici dovedoše samo Vasilija vezana. Posle muka i tamnice blaženi ovaj muž bi posečen i bačen u more 322. godine. Njagovi klirici, po ukazanju angela Božjega, nađoše mu telo blizu grada Sinopa, izvukoše iz vode pomoću ribarskih mreža i preneše u Amasiju gde ga česno sahraniše u hramu, koji on svojim trudom i podiže. Car Кonstantin diže vojsku na Likinija, pobedi ga, uhvati i posla na zatočenje u Galiju gde skonča svoj bogomrski život.