Etička pravila bi trebalo da postoje u svim oblastima kojima se ljudi bave. Ona obezbeđuju „pravila igre“ u okvirima ljudskog društva. Kada govorimo o medijskoj pismenosti, tu je neophodno istaći pravila koja bi trebalo da važe u medijima. Možda i više nego kod drugih, jer mediji utiču na kreiranje stava pojedinaca, a time i na odluke koje on donosi.

Polazni principi novinarskog zanata su sloboda mišljenja, govora, izražavanja i nezavisnost medija. Osnovni zadatak medija je da informiše javnost potpuno, blagovremeno i istinito. Na osnovu tih premisa u Srbiji su od strane strukovnih medijskih udruženje usvojeni određeni dokumenti koji daju smernice za rad svim novinarima. Na prvom mestu to je kodeks novinara Srbije koji su zajedno usvojile dve najveće i najvažnije organizacije: UNS (Udruženje novinara Srbije) i NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije).

Kako je na internetu?

U današnje vreme Internet kao medij igra veliku ulogu. Svojim tehničkim mogućnostima on dozvoljava i novinarima koji kreiraju medijske sadržaje, ali i medijskim konzumentima mnogo toga. Jednostavnost i široka rasprostranjenost Internet tehnologije omogućava brzo kreiranje i objavljivanje sadržaja. Sa druge strane, publika ima mogućnost interakcije kroz komentare ili deljenje sadržaja. Za razliku od klasičnih štampanih medija gde između novinara i publike stoji dugačak tehnološki niz (urednici, štamparije, distribucija…), kod Internet medija se informacija jednostavno objavi i odmah je globalno dostupna publici. Specifičnosti Internet medija su „naterale“ još jednu od organizacija koja se bavi medijima da napravi dodatni dokument koji se bavi problemima etike. AOM (Asocijacija online medija) je iz tih razloga kreirala Kodeks Asocijacije online medija.

Sva ova pravila i kodeksi nisu zakoni. To su samo osnovna pravila i preporuke koji su donete na osnovu iskustava u medijskom radu i na osnovu praktičnih aspekata koji se svakodnevno sreću u medijima. Osnovni cilj je, i dalje, zadovoljenje javnog interesa, ali uz poštovanje etičkih standarda. I u svetu postoje ovakvi kodeksi i norme. Kod svih njih, kada su vezani za medije, važe isti principi:
– istinitost izveštavanja (tačno i balansirano izveštavanje, provera činjenica)
– nezavisnost od pritisaka
– sprečavanje korupcije i sukoba interesa
– korišćenje časnih sredstava
– poštovanje pravila privatnosti
– poštovanje autorstva
– odgovornost novinara

Ali, uvek postoji to neko „ali“… Pravila i kodeksi postoje. Usvojeni su i tu su. Međutim, ovi dokumenti nemaju snagu zakona, pa ih se novinari i „novinari“ pridržavaju ili ne pridržavaju.

Doprinos korisnika

Na drugoj strani su korisnici medija i njihov doprinos čitavoj slici. Kako Internet pruža mogućnost da i konzumenti istovremeno budu generator novih sadržaja kroz svoje komentare, to je nova oblast koja je zanimljiva. Neki od tradicionalnih medija i novinara su veliki protivnici „anonimnih komentatora“ u javnom dijalogu. To je, u nekim slučajevima, išlo dotle da se predlagalo kako bi „bezobrazne“ komentare trebalo zabraniti zakonom (tvrdi glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković). Komentari su „zlo“ i predstavljaju „demonstraciju ludila“ kaže glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović. Pisac i kolumnista lista „Danas“ Svetislav Basara smatra da komentare treba dozvoliti samo ako se uz njih navedu ime, prezime i matični broj.

Ankete koje su sprovedene u regionu među informativnim portalima kao rezultat su dale da procenat komentara koji sadrže govor mržnje iznosi između 5% i 30%. Za Srbiju nema objavljenih podataka na ovu temu, ali se može očekivati da je procenat još i veći.

Ovakva situacija predstavlja pravi odraz stanja koje imamo danas na srpskoj medijskoj sceni. Visok stepen polarizacije i nizak stepen profesionalizma dovode do oštre podeljenosti. Ona se automatski preslikava i na „doprinos“ publike kroz komentare. Pogledajte bilo koju vest iz politike na bilo kom portalu i videćete o čemu govorimo. Sve je crno – belo, i svi imaju unapred donet stav, formiran i pre čitanja objavljenog sadržaja. Ali, i najveći deo medija plasira iste takve sadržaje: neproverene, neizbalansirane, bez stava svih strana uključenih u neko dešavanje…

Sve ovo nam govori da je medijska scena Srbije u priličnom problemu i to iz mnogo razloga. Nedovoljna medijska pismenost je tek jedan od uzroka, ali takav koji se reflektuje na mnogo toga. Na nama je da se opismenimo i medijski.