U radionici Vesne Pljakić Srećković iz Odžaka kod Trstenika, miris mazer topole decenijama je jači od bolova. Iako se skoro trideset godina bori sa multiplom sklerozom, ova hrabra žena dletom i maštom stvara unikatni nameštaj koji obilazi svet. Za nju drvo nije samo zanat, već lek koji briše drhtanje ruku i pretvara ličnu borbu u umetnost.

Od dečjih dana, kada je pravila skije, sanke i kućice za ptice, pa sve do unikatnih stolova, stolica, ikona u drvetu, stalaka za vina, rezbarenih ukrasa i čitavih garnitura nameštaja koje danas prepoznaju širom Srbije i u svetu, njena priča sa drvetom nikada nije bila samo zanat. Bila je borba, spas i način da opstane.

Umetničkom obradom drveta ozbiljnije je počela da se bavi onda kada je prolazila kroz težak životni period. Tada je, kako kaže, upoznala posebnu vrstu drveta, mazer topolu, i shvatila da hobi može postati način da prehrani porodicu.

–Kada pogledam drvo, moj mozak odmah ima plan. Sve se samo kaže– objašnjava Vesna.

Vesna Plajkić Srećković decenijama stvara unikatni nameštaj od mazer topole FOTO: Privatna arhiva

Iako često koristi tradicionalne tehnike, ne beži ni od modernih materijala poput epoksidne smole, posebno u kombinaciji sa mazerom. Ipak, priznaje da je ovakav rad teško prodati jer spada u luksuz, a ručni rad danas sve manje dobija vrednost koju zaslužuje.

Posebno govori o predrasudama sa kojima se susretala kao žena u „muškom poslu“.

–Na početku su na izložbama svi pitanja postavljali mom mužu, ne meni. Želela sam da napravim porodičan posao, da muž i ja budemo tim. Kratko je imao fokus na zajedništvu, ali sam nastavila sama, uz njegovu povremenu pomoć oko grubih poslova i transporta– priča ona.

Iza svakog komada krije se i lična borba. Gotovo tri decenije živi sa multiplom sklerozom, ali kaže da joj radionica nikada nije bila mesto bola, već dokaz da može da traje uprkos bolesti:

–Dok radim, ne osećam ni umor, ni bolove, ni drhtanje nogu. Rad u drvetu bio je dokaz da živim.

Inspiraciju je svih ovih godina pronalazila u porodici, sigurnosti i želji da svom detetu obezbedi bolji život. Njeni radovi nisu samo komadi nameštaja, oni su spoj prirode, emocije i svakodnevnog života.

Vesna ističe da nikada ne odustaje od vere u stvaranje, kaže da svaki njen komad nosi emociju – sreću, bol, tugu i nadu i da tokom rada u drvetu u njenoj glavi nastaju pesme, priče i eseji.

Mladima koji žele da krenu sopstvenim putem poručuje da moraju biti spremni na težak put, ali nikako ne smeju odustati:

–Emocija je gorivo koje pokreće. Kada se ona ugasi, ostanu znanje i iskustvo. Zato svako ko želi da stvara mora emociju pronaći u sebi– kaže Vesna.

Tekst: Miodrag Rašić

Foto: privatna arhiva

Izvor: KruševacPRESS