Ako prošetate Paraćinom u ranu zoru ili kasno uveče, velike su šanse da ćete sresti Sašu Petrovića, nastavnika fizičkog vaspitanja, kako trči. Za njega i njegovu suprugu Gordanu, trčanje nije samo hobi kojim će se zanimati vikendom. To je njihov stil života,  prostor u kom pomeraju sopstvene granice, pronalaze mir i, što je najlepše, trče zajedno. Saša je profesor fizičkog vaspitanja, čovek koji generacije klinaca uči zdravom životu, a kroz ovu toplu sportsku priču vodi nas od ,,ulica detinjstva’’, pa sve do prelepih španskih obala.

Saša se  priseća osamdesetih godina, vremena kada su sve generacije odrastale napolju, po ceo dan uz loptu. Kako kaže, tada nije bilo mobilnih telefona, televizija je imala samo dva kanala, pa su sport i pokret bili jedina i najprirodnija zabava.

– Nastavak je bio kroz sportove, koji su u to vreme bili besplatni, a kasnije u vojsci je trčanje bilo deo dnevne rutine. Moj posao profesora fizičkog vaspitanja me svakako upućuje na održavanje forme i trčanje kao najjednostavniju i najdostupniju aktivnost uz šetnju, koje se prirodno nametnulo. Kako je vreme odmicalo, navika je stvorena i shvatio sam da je trčanje postalo sastavni deo mog života poput uzimanja hrane ili sprovođenja lične higijene- kaže Saša.

Maraton u vreme korone

Prvi polumaraton, nezvanično, Saša je istrčao 2014. godine, pravac od Paraćina do sela Plana i nazad, a prvi zvanični polumaraton je bio upravo onaj i najveći u regionu – Beogradski, 2021.godine.

–Ono što je zanimljivo vezano za tu trku je da je organizovana u vreme pandemije korona virusa i bio je pravi kuriozitet pristupiti i trčati taj polumaraton. Organizovati treninge, pripremiti se i planirati taj polumaraton u vreme ,,policijskog časa’’, zabrane kretanja, karantina, bila je praktično nemoguća misija. Nakon završetka polumaratona osećaj je bio neopisiv. Sreća, uzbuđenje, zadovoljstvo, ispunjenost, ponos su me preplavili i osećanja su se izmešala. To je bio jedan od onih ,,velikih dana’’– opisuje Saša.

Prvi polumaraton Saša Petrović je istrčao 2021. godine FOTO: Privatna arhiva

Na pitanje da li ima pripreme pred polumaraton, naglašava da su te pripreme same po sebi kompleksne.

–Kod ljudi koji trče jedan ili dva polumaratona godišnje, način pripreme je puno rasterećeniji od takmičara koji u toku godine imaju više polumaratona i drugih trka. Osim polumaratona, lično trčim i staze od pet, sedam, deset, petnaest kilometara, pa i ponekad ,,treilove’’. Za ovakav dinamičan raspored, gde godišnje imam i od 9-12 različitih tipova trka pripreme su sveobuhvatne. Sve ove tipove treninga treba uklopiti sa porodičnim i profesionalnim obavezama. Treninzi praktično traju neprestano, samo je razlika u intenzitetu.

Kada govori o težini staza, posebno izdvaja polumaraton u mađarskom gradu Kapošvaru iz 2022. godine. Priznaje da je napravio previd jer je računao na laku, nizijsku stazu, a grad je zapravo u udolini pa se trka pretvorila u savladavanje šest teških brda, praćenih znojem i potpunom iscrpljenošću.

Nasuprot tome, u najlepšem sećanju mu je ostala Nica iz 2023. godine.

–Azurna obala, kombinacije boja mora i neba, šarenolikost sveta, gradsko jezgro, miris mora…sve to je veoma upečatljiv utisak da se nalazite u centru sveta i imate mogućnost da slobodno trčite ulicama, gde je inače na dnevnom nivou usled saobraćajnog kolapsa teško i ulicu preći.

–Polumaraton je test istine. Negde između 10. i 12. kilometra glava okupana znojem uvek krene da preispituje učešće i javlja se misao o odustajanju. Tu na scenu stupa mentalna snaga- objašnjava naš sagovornik.

Trčanje kao način života

Saša ističe da ceo način života treba prilagoditi, a to se postiže samo snagom volje. Kaže da, ukoliko uspemo da ubedimo sebe da je to što radimo dobro, ispravno i neophodno za nas same, onda te aktivnosti dolaze kao rutina, čime god se bavili.

Savet koj daje početnicima je da krenu sa trčanjem onoliko koliko im odgovara i kada im odgovara. Kada dožive ovu fizičku aktivnost kao blagodet, a ne kao obavezu, pozitivni benefiti će učiniti svoje i vremenom će to biti sve bolje i bolje.

Dodajte i to da treba odabrati lepe lokacije, finu opremu za trening u kojoj će im biti ugodno i termine koji im odgovaraju. Tako će, kako objašnjava,  fizičku aktivnost pretvoriti u performansu uživanja, što vodi u želju za ponavljanje iste.

–Vreme potrebno za pripremu za polumaratona je individualno. Da bi izbegli bilo kakve povrede,iscrpljenost ili osećaj pritiska i uznemirenosti, pripremama treba prići blagovremeno. Najbolje je isplanirati polumaraton koji je najranije za četiri meseca i krenuti lagano i opušteno sa postupnim treninzima.

Saša i Gordana nakon polumaratona u Alikanteu FOTO: Privatna arhiva

Saša smatra da je najveća zabluda javnosti to što se misli da se maratonci trkaju jedni protiv drugih. Za njega je to isključivo borba sa samim sobom i težnja da danas budeš bolji nego juče. Napominje da je suludo porediti rezultate dvoje ljudi koji imaju različitu genetiku, građu, godine ili životne obaveze.

Ako bi mogao da bira bilo koje mesto na planeti za sledeću trku,  priznaje da bi to bio Rio de Žaneiro, grad neverovatne kulture koji zbog udaljenosti za naše trkače još uvek predstavlja prelep, nedostižan san.

Kaže i to da mu je u pripremi za polumaraton, znanje za fakulteta bilo dragoceno:

–Završiti Fakultet fizičke kulture je proces koji traje četiri godine i naravno da se radi o studioznom praćenju uticaja telesnog vežbanja na čovekovo telo i zdravlje. Znanje koje se akumulira tokom četiri godine učenja samo jedne studijske nauke je nepresušan izvor informacija u toj oblasti. Najveći deo znanja s fakulteta sam utkao u pripreme za polumaraton, gde je priprema jedna kategorija koju je potrebno voditi stručno. Povrede i oštećenja zdravlja koje nestručno vođenje priprema mogu napraviti prete da pređu u dugoročne i trajne.

Ističe i to da je puno truda i rada potrebno da se populaciji objasni da je fizička aktivnost lek pre lekara, terapija pre doktora. Najponosniji je, kako kaže, na učešće u “Trci mira”:

–Svakako ostaje kao najveći ponos ,,Trka Mira’’ gde sam nosio štafetu mira kao sportski promoter opštine Paraćin i trčao sa stotinama nasmejanih đaka kroz centar Paraćina (oktobar 2024).

Ipak, ova sportska priča ne bi bila kompletna bez Sašine supruge Gordane, koja mu je godinama bila verna podrška na svim takmičenjima, dok i sama nije odlučila da obuje patike i oseti tu magiju.

–Pošto sam pratila supruga na svim trkama, a i sama rekreativno trčim, pokrenulo me je da i ja budem deo toga. Počela sam sa manjim trkama od pet kilometara, kasnije povećala na deset, a imam i istrčan maraton. Energija koja je na startu je neverovatna i preporučujem svakome da to doživi– kaže Gordana.

Mnogi bi pomislili da među supružnicima na stazi ima rivalstva, što Gordana odlučno demantuje. Kaže da kod njih takmičarski duh ne postoji. Sve se preliva u uzajamno bodrenje i motivaciju da onaj drugi pruži svoj maksimum i ostvari željeno vreme. Baš kao i njen suprug, i ona veruje da takmičenje  u trčanju je takmičenje sa samim sobom.

Kao najlepši zajednički trenutak sa staze, Gordana izdvaja polumaraton u Španiji, na relaciji od Alikantea do Santa Pole. To je bio njen prvi zvanični polumaraton:

–Sam susret na cilju kasnije bio je pun emocija i sreće zbog uspelih pređenih kilometara. Tada smo zajedno istrčali 21 kilometar.

Priča Saše i Gordane Petrović jasno pokazuje da trčanje nije samo sport, već način života koji donosi disciplinu, zdravlje, unutrašnji mir i zajedništvo. Kroz kilometre, uspone i izazove, oni dokazuju da je najveća pobeda ona nad samim sobom.

Tekst: Nevena Miletić

Foto: privatna arhiva

Izvor: KruševcPRESS