U Kruševcu je već nekoliko godina angažovano par hiljada stranih radnika. Najviše ih je na Moravskom koridoru, ali rade i u drugim preduzećima, uglavnom u građevinskom sektoru i poljoprivredi.

Neki od njih su ovde privremeno, dok im ne istekne ugovor ili ih ne prebace na drugo gradilište. Ipak, ima i onih koji razmišljaju da ostanu u Kruševcu i u perspektivi ovde dovedu i članove svoje porodice.

Jedno od pitanja koje se nameće glasi: “Da li su Kruševljani spremni za sve veći broj stranaca koji će živeti i raditi ovde?” A nakon ovog otvara se i drugo pitanje: “Koliko su stranci voljni da se integrišu u lokalnu zajednicu i komuniciraju sa domicilnim stanovništvom?”.

Sa većinom stranih radnika, iako su neki godinama ovde, jako je teško uspostaviti kontakt. Viđamo ih u tržnim centrima, na ulici, u kladionicama, kafićima, ali jako malo znamo o njima. Zašto je tako teško uspostaviti kontakt sa strancima koji žive i rade u Kruševcu?

“Strani radnici koji u Srbiju izbegavaju kontakt sa medijima, jer ne znaju jezik i jer su delimično uplašeni. Naime, verujem da većina nema baš sve potrebne papire, te shodno tome izbegavaju da na bilo koji način privuku pažnju. Takođe, verujem da im poslodavci sugerišu (da ne kažem zaprete) takvo ponašanje, jer ne žele ni na koji način da privuku pažnju na sebe. Treba imati u vidu da je uglavnom reč o radnicima koji imaju niži stepen obrazovanja, te je poslodavcima lakše da ih zaplaše i da ih drže u neizvesnosti u vezi sa daljim angažovanjem”, objašnjava novinarka i dopisnica agencije BETA Jelena Božović.

Nisu samo strani radnici zatvoreni za kontakt. Ista je situacija i sa poslodavcima koji ih angažuju. U poslednjih pet meseci nekoliko puta smo pokušavali da kontaktiramo velike poslodavce poput “Behtel Enke” i “KruševacPuta”, kao i nekoliko manjih firmi koje angažuju radnike iz Azije, ali bez ikakvog uspeha.

“Poslodavci koji anagažuju strane radnike ne žele o tome da govore da ne bi privlačili pažnju, jer se ponovo vraćamo na to da, ukoliko je reč o manjim poslodavcima, možda nemaju svu potrebnu dokumentaciju. Verujem da se, takođe, plaše rekacije, odnosno kritike javnosti, jer angažovanje stranih radnika znači konkurenciju našim radnicima i posledično manje plate za ovdašnje radnike.

Velike kompanije (poput Behtel-Enke) su inače zatvorene za komunikaciju sa pojedinim medijima, a mislim da to nema veze sa tom kompanijom, već sa JP Koridori Srbije, koja im je praktično poslodavac. Iskustvo moje redakcije pokazuje da su Koridori Srbije otvoreni za saradnju za određene medije, one koji pripadaju provladinim medijima, kako na nacionalnom tako na lokalnom nivou”, dodaje Jelena Božović.

Ove teze potvrđuje i informacija o nekim neprijatnim slučajevima koji su se dogodili u Rasinskom okrugu. Dvojica Pakistanaca, koji su radili u okolini Trstenika, pretukla su i  opljačkala svog zemljaka, a potom pobegli. Na drugom kraju okruga, u okolini Kruševca, radnici iz Bangladeša su poslodavcu napravili veliku štetu nepravilnim rukovanjem mašinama. Ovakvi slučajevi ne idu na ruku ni poslodavcima, ni stranim radnicima, pa je, verovatno, i to jedan od razloga zašto se izbegava javnost.

“Pokušaj da uradim priču o nečemu što ima veze sa jednom stranom kompanijom u našem gradu koja među zaposlenima ima i veliki broj stranih radnika, bio je bezuspešan. Iako je priča bila afirmativna. Jedva sam uspela da zakažem intervju sa jednim od menadžera koji je takođe bio stranac. Uslov je bio da pre objavljivanja tekst pošaljem na autorizaciju, što sam učinila. Nikada nisam dobila povratnu informaciju i tekst nikada nije objavljen. Sam ulazak u kompaniju izgledao je čudno, počev od strogih provera pri ulasku, kolegu i mene čak su slikali telefonom na ulazu. Na pitanje da li možemo da porazgovaramo i sa nekim od radnika koji su bili deo te priče, odgovor je bio negativan”, govori o svom iskustvu novinarka Danijela Pavlović i nastavlja.

Najviše stranih radnika u Rasinskom okrugu angažovano je u građevinskom sektoru

“Čemu tolika zatvorenost, ne znam. Generalno, strane radnike koji su zaposleni u našem gradu retko možete videti van firmi u kojima rade. Druže se samo sa svojim sunarodnicima, nemaju kontakt sa širom zajednicom. Nepoverlji su, to se jasno vidi, i radnici i poslodavci koji ih zapošljavaju. Da li strani radnici ne žele kontak sa medijima pa to njihovi poslodavci poštuju ili su poslodavci ti koji iz nekih razloga ne žele da njihovi radnici govore u javnosti jer se plaše da bi ovi rekli nešto što ne ide u prilog poslodavcu, u smislu da se ne poštuju prava radnika propisana u našoj zemlji, ne znam”.

Jedan od razloga za odsustvo kvalitetnije komunikacije između stranih radnika i Kruševljana verovatno je i činjenica da je za većinu stranaca naš grad, ipak, samo usputna stanica na putu na atraktivnijim destinacijama gde mogu više da zarade a pre svega prema Zapadnoj Evropi.

“Mislim da Srbija i Kruševac još uvek nisu percepirani od stranih radnika kao mesto gde će duže ostati. Radi se uglavnom o radnicima u građevinskom sektoru i poljoprivredi za koje je karakteristično da rade sezonski i često menjaju lokacije. Zapadna Evropa im je mnogo atraktivnija i privlačnija. Ozbiljniji dolazak stranih radnika u Srbiju i Kruševac sa porodicama  možemo očekivati tek za četiri do pet godina. Uostalom, to je na neki način već viđeno. Po sličnom modelu su i naši ljudi 60-tih i 70-tih godina išli u Nemačku, Austriju, Švajcarsku…Prvo su odlazili sami a kada bi obezbedili sigurniji posao is tan dovodili su članove porodice”, objašnjava sociolog Dejan Ognjenović.

Izvor: KruševacPRESS