Rođen u Nikomidiji i od detinjstva vaspitan kao pravi hrišćanin. „Telo njegovo beše umrtvljeno, duh smiren, zavist iskorenjena, gnev ukroćen, lenost prognana;… imaše ljubav k svima, mir sa svima; blagorazumnost posred sviju, revnost prema slavi Božjoj, javnu svima”. Nije čudo što čovek s takvim vrlinama bi postavljen za episkopa. Antim sveti episkopstvovaše u Nikomidiji u vreme ljutog gonjenja hrišćana pod opakim carevima Dioklecijanom i Maksimijanom. Naročito u Nikomidiji prolivaše se krv hrišćanska potocima. Jedne godine o Roždestvu Hristovom bi sažeženo u jednom hramu dvadeset hiljada mučenika (v. 28. decembar). To se desi u vreme Antimova arhijerejstva. No gonjenje se time ne okonča, nego se produži, i mnogi hrišćani behu bačeni u tamnicu i čuvani tu za muke i smrt. Sveti Antim se udalji u jedno selo, Omanu, ne da bi utekao od smrti, nego da bi otuda mogao hrabriti pastvu svoju u podvigu mučeništa, da niko od straha ne otpadne. Jedno njegovo pismo hrišćanima u tamnici bi uhvaćeno i predato caru Maksimijanu. Car posla dvadeset vojnika da nađu i dovedu Antima. Sedi i prozorljivi starac izađe u susret vojnicima, uvede ih u dom i ugosti, pa tek onda reče, da je on Antim, koga oni traže. Zadivljeni vojnici dobrotom Antimovom predlagahu mu da se sakrije, a oni će reći caru, da ga nisu mogli naći. Ali Antim odgovori, da on ne sme dozvoliti, da se lažju prestupa zapovest Božja i njegov život spasava, nego pođe sa vojnicima. Usput svi vojnici poverovaše u Hrista i behu kršteni od Antima. Izveden pred cara Antim bi dugo i ljuto mučen, i najzad sekirom posečen. Proslavi Gospoda i upokoji se u Gospodu početkom IV veka.