U BPEME kada neznabožni car Dioklecijan podiže gonjenje na hrišćane, u gradu Ikoniji življaše jedna visokorodna i lepa devojka po imenu Paraskeva. Roditelji njeni hrišćani lepo je vaspitaše, naučivši je svetoj veri i držanju zapovesti Gospodnjih, pa otidoše ka Gospodu. Njihova mlada kći ostade naslednica njihovog ogromnog imanja.

Кada blažena Paraskeva postade zrela po godinama, ona stade podražavati veru i dela svojih roditelja: imanje svoje ona upotrebljavaše ne na ukrašavanje svoje lepote i mladosti i ne na uživanje, već na odevanje nagih, na prehranjivanje gladnih, na zbrinjavanje putnika i namernika. Paraskeva ne obraćaše nikakvu pažnju na svoje smrtne udvarače koji se dovijahu da se ožene njome, jer ona zaruči sebe Besmrtnome Ženiku, Jedinorodnom Sinu Božijem, i Njamu življaše u svetosti i pravdi. Presveto ime Njagovo ona ispovedaše pred ljudima neprestano svakoga dana, privodeći ih time k poznanju istine. Neki od ljudi verovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista, a koji ne hteše da veruju, grđahu i vređahu svetiteljku. Međutim, Paraskeva im smelo kazivaše reč Božju i izobličavaše ništavnost bezdahnih idola. He želeći podnositi od nje takva izobličavanja, neznabožni građani je uhvatiše, izbiše, pa u tamnicu vrgoše.

U to vreme dođe u Ikoniju neki vojenačalnik, poslan tamo od cara Dioklecijana da istrebi hrišćane. Građani izađoše pred njega i rekoše: Svetli vojenačalniče, u ovom gradu ima devojka koja veruje u Raspetoga Hrista i propoveda Ga; ona se bavi mađijama, i već je svojim činima odvratila ne malo ljudi od prinošenja žrtava našim bogovima; ona ne prestaje huliti na naše bogove i na samodržca. I mi, čuvši carevo naređenje, da imaju biti pogubljeni svi koji se ne klanjaju bogovima, uhvatismo ovu devojku i držimo je u tamnici.

Saslušavši to, vojenačelnik naredi da devojku dovedu preda nj na sud. Кada sveta devojka iđaše na sud, ozari je Duh Sveti i lice njeno postade svetlo, te svi koji gledahu na nju divljahu se i govorahu: Pogledaj! ona ni najmanje nije tužna, naprotiv, lice joj sija! – A kad predstade sudu, vojenačalnik je pogleda, i udivivši se lepoti i miloći njenoga lica, reče tužiteljima: Vi naprazno optužiste ovu predivnu devojku, jer nije pravedno pogubiti takvu suncezračnu lepotu. – I obraćajući se njoj, reče: Devojko, kaži nam svoje ime. – Sveta devojka odgovori: Hrišćanka sam, sluškinja Hristova. – Vojenačalnik uzvrati: Posmatranje lepote lica tvoga pobuđuje me na krotost, a reči usta tvojih uzmućuju me do dna duše, jer ne želim da čujem takve reči. – Svetiteljka odgovori: Svaki knez koji pravo sudi, raduje se kada čuje istinu; a ti, čuvši istinu koju ti ja rekoh, razgnjevio si se. – Vojenačalnik na to reče: Zato se gnjevim što odgovora od tebe ne dobih, jer te ja zapitah za ime tvoje, a ti mi ga ne kaza. – Svetiteljka odgovori: Najpre je trebalo da ti kažem ime večnog života, pa onda tek da ti objavim ime vremenog života. Ja ti dakle kazah svoje ime večnoga života: hrišćanka, sluškinja Hristova; a ime vremenog života mog, nadenuto mi od roditelja mojih, jeste Paraskeva, pošto sam se rodila u petak (Na grčkom petak se kaže Paraskevi = Paraskeva = Petka). – Roditelji moji, govoraše dalje svetiteljka, petak, dan dobrovoljnog i životvornog stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista, uvek počitovahu postom, molitvama i milostinjama, spominjući Gospoda svog koji iz ljubavi prema rodu ljudskom toga dana proli krv Svoju i položi za nas na krstu dušu Svoju. Bog im i darova plod česnog supružanstva njihovog, mene, nedostojnu sluškinju Svoju, upravo u taj dan koji oni vrlinama počitovahu, sećajući se stradanja Gospodnjeg. Oni i nađoše za umesno da mi nadenu ime toga dana, Paraskeva, i otuda se ja zovem Paraskeva, zajedničarka Hristovih stradanja. – Vojenačalnik reče: Prestani govoriti te prazne reči i prinesi žrtvu našim bogovima, pa ću se ja oženiti tobom, i ti ćeš postati gospodarica ogromnog bogatstva, i mnogi će te veličati na zemlji. – Na to sveta Paraskeva odgovori: Ja imam Ženika na nebu, Isusa Hrista, i drugi mi muž nije potreban. – Vojenačalnik uzvrati: Ja volim tvoju lepotu, i poštedeću mladost tvoju. – Svetiteljka na to reče: Nemoj voleti vremenu lepotu; ona danas cveta, a sutradan uvene; bolje je smiluj se na sebe, jer tebe očekuju večne muke.

Tada vojenačalnik, razgnjevivši se, naredi da razderu haljine na njoj i da je biju sirovim žilama. Tako bijena, svetiteljka ne dade ni glasa od sebe, nego, ćuteći ustima, ona srcem prizvaše Hrista ištući od Njaga pomoći u mukama. Vojenačalnik pak, štedeći još njenu lepotu, jer beše ranjen i raspaljen njome, naredi da je prestanu biti, pa joj poče krotko zboriti: O, devojko! poštedi mladost svoju, ne upropašćuj divan cvet devičanstva svog! prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš ostati živa, i udostojićeš se velike časti od nas. – No ona mu ništa ne odgovaraše na to. Razljutivši se, vojenačalnik je upita: Meni li ne odgovaraš, zli hrišćanski porode?

U odgovor na to svetiteljka mu pljunu u lice. To strahovito razjari mučitelja, i on naredi da mučenicu obese na drvetu: da joj železnim noktima nemilice deru rebra i da joj surim krpama trljaju rane. Na taj način svetoj mučenici bi odrano meso sve do samih kostiju. Mučitelj pak, držeći da će mučenica skoro umreti, pošto već jedva disaše, skide je sa drveta i vrže u tamnicu. A kada ona tamo ležaše jedva živa i već bezglasna od ljutih rana, u ponoći uđe k njoj Anđeo, kome ramena i prsa behu krstoliko opasana zlatnim pojasom, i koji u svojim rukama držaše oruđa Hristovih stradanja: krst, trnov venac, koplje, trsku i sunđer. I reče joj Anđeo: Devojko, zajedničarko Hristovih stradanja, ustani! Poslan sam da te posetim. A na utehu tebi u tvojim patnjama ja sam ti evo doneo oruđa stradanja Gospoda našeg. Pogledaj česna oruđa: krst i trnov venac Netljenog Ženika; pogledaj koplje koje probode životvorna rebra, trsku koja napisa oproštaj grehova svetu, sunđer koji izbrisa Adamov greh. Ustani, dakle! isceljuje te Hristos Gospod! – I odmah ustade mučenica kao od sna; i Anđeo prišavši otre mučenici sve svete rane, i svo telo njeno postade čitavo i zdravo, a lepota lica njena postade sjajnija od pređašnje. I sveta mučenica pobožno celiva oruđa Hristovih stradanja, i odade hvalu Bogu. Posle toga Anđeo postade nevidljiv.

Sutradan u svanuće dođoše tamnički stražari i nađoše Paraskevu gde zdrava stoji na molitvi, i na njenom telu ne beše nijedne rane. Ugšašivši se, oni izvestiše o tome vojenačalnika. Ovaj naredi da je dovedu pred njega. A kad je ugleda zdravu, on se udivi, jer nije očekivao da će ona sa tolikim ranama ostati živa. I ponovo se diveći njenoj izvanrednoj lepoti, on joj reče: Vidiš, Paraskevo, kako bogovi naši poštediše tvoju lepotu, i podarivši ti život načiniše te zdravom. – Svetiteljka reče na to: Pokaži mi, o vojenačalniče, one koji mi podariše život.

Vojenačalnik je posla u hram bogova svojih, da vidi idole njihove. Sa njom krenuše i idolski žreci i mnoštvo naroda, smatrajući da ona hoće da se pokloni bogovima njihovim. A kada uđoše u hram, u kome bejaše mnoštvo idola, sveta Paraskeva se misleno pomoli Jedinom Istinitom Bogu višnjem, pa dohvativši za nogu Apolonovog idola reče: Tebi bezdahnome, i svima ostalim idolima što su ovde s tobom, kažem: tako vam naređuje Gospod moj Isus Hristos: padnite svi na zemlju i pretvorite se u prah. – I tog časa na svetiteljkinu reč popadaše svi idoli i u prah se pretvoriše. Tada svi pobegoše iz hrama idolskoga, vičući i govoreći: Veliki je Bog hrišćanski!

Međutim neznabožni žreci, videvši rušenje i propast svojih idola, odoše k vojenačalniku i plačući rekoše mu: Gospodine vojenačalniče, mi ti govorasmo: poseci ovu volšebnicu, pošto ona obmanjuje naš grad; a ti nas ne posluša, i evo ona sada svojim činima poruši sve naše bogove. – Razjarivši se, vojenačalnik stade surovo ispitivati svetu Paraskevu, govoreći: Кakim si ti to magijama učinila? – Svetiteljka odgovori: Sa imenom Gospoda mog Isusa Hrista ja uđoh u hram bogova vaših i pomolih se Gospodu mome ovako: “Javi se meni, Spasitelju moj! Ti si mi život darovao”. I meni se javi sam Gospod moj i Bog moj; a tvoji bogovi, čim ugledaše Boga mog, uzdrhtaše od straha, i pavši na zemlju razbiše se, pokazujući time da ne mogu pomoći sebi. Кako će onda pomoći drugima?

Tada vojenačalnik naredi da mučenicu opet obese na drvetu i da joj rebra pale svećama. Obešena i paljena ognjem, svetiteljka uzdahnu k Bogu i reče: Gospode Bože moj, Tvorče i Promislitelju svekolike tvorevine! Ti si Trojici Mladića rashladio usijanu peć; Ti si prvomučenicu Teklu izbavio od ognja; Ti spasi i mene nedostojnu iz ruku ovih mučitelja. – I odmah siđe Anđeo, dotače se sveća, i buknu ogroman oganj koji sažeže mnoge bezakonike. A narod vikaše: Veliki je Bog hrišćanski! – I poverova u Hrista mnoštvo ljudi.

Vojenačalnik pak, videvši uzrujanost u narodu, uplaši se da narod ne ustane protiv njega, i naredi da hitno poseku svetiteljku mačem. U vreme kada joj bi odsečena glava, neki čuše glas s neba govoreći: Radujte se pravedni, jer se venča mučenica Paraskeva! – Sveto pak telo njeno hrišćani uzeše i česno pogreboše u njenom domu.

Tako ova divna devojka završi podvig mučeništva, i ode k svome Ženiku, noseći umesto jeleja krv, i sada se ona veseli sa mudrim devojkama u dvorima Hristovim.

Sutradan izjutra bezakoni vojenačalnik izjaha u lov, ali se konj pod njim razbesne i zbaci ga u provaliju; i on pavši, razbi se sav i kosti mu se polomiše, te u mukama izvrže bednu dušu svoju. Sveta pak i čista duša velikomučenice Paraskeve u ruci je Božjoj, a od česnih moštiju njenih davahu se mnoga isceljenja bolesnicima, u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, kome čast i poklonjenje sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.