Rođen u Frigiji od roditelja blagočestivih. Otac mu je bio oficir. Jednom se zabavljaše dečko Evtihije sa vršnjacima svojim, a zabava im beše u tome što svak pisaše ime svoje na steni i pored imena onaj čin, koji će, po slutnji, u životu i dobiti. Кada dođe red na Evtihija, on napisa: Evtihije patrijarh! U tridesetoj godini posta igumanom jednog manastira amasijskog. A kada mu beše četrdeseta, godina posla ga Amasijski mitropolit mesto sebe ne Peti vaseljenski sabor. Na saboru on blistaše kao sjajna zvezda među ocima crkve, kako svojom učenošću, tako i blagočešćem. Кada nasta prepirka, da li mogu jeretici posle svoje smrti biti predani anatemi, on zastupaše mišljenje da mogu pozivajući se na Кnjigu Carstva, 13, 1-8 i na IV knj. Carstva 23, 16. I omile veoma caru Justinijanu i patrijarhu Mini. Car ga mnogo pitaše za savet, a Mina (u to vreme veoma bogat) naznači ga za svoga naslednika i umoli cara, da to privede u delo. Tako i bi. Dvanaest godina upravljaše sveti Evtihije crkvom mirno. No tada đavo diže buru protiv njega. Ta bura dođe do samoga cara Justinijana. Prelesti se car, naime, i pade u monofizitsku jeres aftartodoketa, koja lažno učaše, da je Gospod Isus i pre vaskrsenja imao telo božansko i netruležno, bez osećanja gladi i žeđi i bola. Evtihije odlučno ustane protiv te jeresi, zbog čega ga car odagna u progonstvo, u njegov prvobitni manastir. Tu prožive Evtihije dvanaest godina i osam meseci, i pokaza se velikim čudotvorcem, isceljujući ljude od raznih bolesti molitvama i pomazivanjem jelejem. Justinijan se pokaja i umre, a njega nasledi Justin, koji povrati Evtihija opet na presto patrijaraški, na kome ovaj svetitelj osta do smrti mirno upravljajući crkvom Božjom. U svojoj sedamdesetoj godini preseli se u carstvo Hrista Gospoda, kome je verno i hrabro služio celoga svoga života, 582. godine.