Rođena u Rimu od blagorodnih roditelja, i ostala siroče od tri godine. Кao siroče bi uzeta u neki ženski manastir blizu Rima, gde igumanijom beše neka Sofija, monahinja na visokom stupnju savršenstva. Posle sedamnaest godina proču se Anastasija svuda unaokolo, među hrišćanima kao velika podvižnica a među neznabošcima kao retka lepotica. Neznabožački gradonačelnik Prob ču za nju i posla vojnike da je dovedu. Dobra igumanija Sofija dva sata savetovaše Anastasiju, kako da drži veru, kako da odoli laskavim obmanama, i kako da otrpi muke. Anastasija joj reče: „Gotovo je srce moje za Hrista stradati, gotova je duša moja za sladčajšega Isusa umreti”. Izvedena pred kneza, Anastasija javno izreče veru svoju u Hrista Gospoda. A kada je knez odvraćaše od vere, najpre obećanjima, pa pretnjama, reče mu sveta mučenica: „Gotova sam za Gospoda moga umreti ne jedanput no – o kad bi to moguće bilo – sto puta!” Кada su je bili obnažili radi poruge, ona je vikala na sluge: „Bijte me, i secite, i trzajte, pokrite ranama moje nago telo, i krvlju sakrite sram moj!” Beše bijena, trzana i sečena. U dva maha oseti veliku žeđ i poiska vode. I napoji je neki hrišćanin Кiril, zbog čega bi od mučenice Hristove blagosloven, a od neznabožaca posečen. Odsečene joj behu grudi i jezik. Angel Božji javljaše se i podržavaše je. Najzad bi mačem posečena van grada. Blažena ona, Sofija, nađe telo njeno i česno sahrani. Uvenča se Anastasija vencem mučeničkim pri caru Dekiju.