Ova svetiteljka praznuje se, kada je postradala. Na ovome mestu pak spominje se čudotvorstvo njenih česnih moštiju, projavljeno za vreme IV vaseljenskog sabora u Halkidonu. Taj Sabor bi sazvan u vreme cara Markijana i Pulherije 451. godine posle smrti cara Teodosija Mlađeg. Povod za saziv ovoga Sabora dala je jeres Dioskora, patrijarha aleksandrijskog i Evtihija, arhimandrita carigradskog, koji su rasprostirali lažno učenje kao da u Hristu Gospodu nisu bile dve prirode, božanska i čovečanska, no samo jedna, božanska. Na ovome Saboru najvidniju su ulogu igrali Anatolije, patrijarh carigradski i Juvenalije, patrijarh jerusalimski. Pošto se prepirkama i dokazivanjima s obe strane ne može doći ni do kakvog opredeljenog rešenja, to patrijarh Anatolije predloži, da i pravoslavni i jeretici napišu svoje veroispovedanje, pa da ih polože u kovčeg, u kome stajahu mošti svete Efimije. Na to se svi saglasiše. Dva veroispovedanja budu, dakle, napisana i postavljena na prsi velikomučenice, kovčeg zatvoren i carskim pečatom zapečaćen, još i straža vojnička postavljena. Tada svi provedoše tri dana u postu i molitvi. Četvrtoga dana, kada grob otvoriše, videše pravoslavno veroispovedanje u desnoj ruci svetiteljke, a jeretičko pod njenim nogama. Tako se spor Božjom silom reši u korist Pravoslavlja. U vreme cara Iraklija mošti svete Efimije budu prenete iz Halkidona u Carigrad, u crkvu njenog imena, blizu hipodroma. Ikonoborni car Lav Isavrjanin naredi, te se te mošti bace u more; no čudesnim načinom kovčeg bi prenesen na ostrvo Limnos i položen u crkvu Svete mučenice Glikerije. Tek u vreme carice Irine kovčeg s moštima ponovo bude vraćen u Carigrad na svoje staro mesto. Iz ovih moštiju s vremena na vreme tekla je krv, koja je pomagala bolnim i nevoljnim (v. 16. septembar).