Osobe sa invaliditetom u Kruševcu, posebno one u invalidskim kolicima, suočavaju se sa nizom problema zbog neprilagođenosti objekata.

Iako  Zakon o sprečavanju diskrimenacije osoba sa invaliditetom, u članu 16,  jasno nalaže da su “vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina, dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti”, u praksi ipak to nije tako.

Istraživanje iz 2010. godine koje se sprovelo Udruženje građana ,,Evrokonakt” pokazalo je da u Kruševcu od 96 objekata, koja su bila obuhvaćena istraživanjem, prilagođen pristup osobama sa invaliditetom imalo je samo 28 (29,16%), odnosno da 68 objekata u javnoj upravi (70,84%) nije imalo. Četiri godine kasnije rađeno je slično istraživanje, ali bez veće razlike u rezultatima.

Neprilagođena gradska infrastruktura

Branka Jović se svakodnevno suočava sa nizom problema zbog nepilagođenosti infrastrukture i objekata osoba u kolicima FOTO: Privatna arhiva

Iako se danas, 2025. godine, uslovi polako popravljaju, problemi osoba sa invaliditetom ostali su isti – a to je neprilagođenost objekata, diskriminacija, kao i problemi pri zaposlenju, objašnjava Branka Jović (22):

– Najveći problemi sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom, posebno one u invalidskim kolicima, i dalje su neprilagođenost objekata i gradske infrastrukture. Iako se situacija poslednjih godina  polako popravlja, mnoge ustanove, prodavnice, banke, pa čak i pojedini zdravstveni objekti nemaju adekvatan prilaz za osobe sa kolicima. Pored toga, gradski prevoz je gotovo u potpunosti nepristupačan. Nijedan autobus nije niskopodni niti opremljen rampom. Zaposlenje je još jedna osetljiva tačka: poslodavci su često neinformisani o mogućnostima i pravima osoba sa invaliditetom. Ipak, istakla bih da diskriminacija nije toliko izražena u otvorenoj formi, ali je prisutna u vidu predrasuda i nesvesnog isključivanja, priča Branka.

Grad Kruševac, kako kaže, pokazao je dobru volju, ali je neophodna doslednija primena zakona i veće ulaganje:

– Odnos nadležnih u Kruševcu prema osobama sa invaliditetom je u poslednje vreme donekle poboljšan, pre svega zahvaljujući radu udruženja i pojedinaca koji se bore za prava ovih ljudi. Nažalost, broj potpuno prilagođenih objekata je i dalje mali, a osobe koje koriste kolica se često oslanjaju na pomoć drugih kako bi obavile svakodnevne aktivnosti. Ne možemo još govoriti o „normalnom funkcionisanju“ u punom smislu, ali smo na putu ka tome. Grad jeste pokazao dobru volju, ali je neophodna doslednija primena zakona i veće ulaganje u pristupačnost.

Sve ono što je za druge standard, za nju predstavlja prepreku, kaže Branka:

– Lično, kao osoba sa ahondroplazijom, susrećem se sa izazovima koji su često nevidljivi većini. Najveći problemi su visina pultova, prekidača, bankomata, automata, javnih toaleta – sve ono što je za većinu „standard“, za mene je prepreka. Takođe, suočavam se sa začuđenim pogledima i neprijatnim komentarima. Ipak, trudim se da zadržim vedar duh i da otvorenim razgovorom menjam perspektivu ljudi oko sebe. Podrška porodice, prijatelja i moje lično samopouzdanje mi pomažu da sve to prevaziđem.

Male promene – velika korist

Na pitanje šta nadležni treba da učine, sagovornica odgovara:

– Potrebna je kombinacija različitih mera. Prvo i osnovno: infrastrukturno prilagođavanje objekata i javnog prevoza. Potom, sistemska podrška zapošljavanju osoba sa invaliditetom — kroz subvencije, kvote, ali i podizanje svesti poslodavaca. Takođe, edukacija dece i mladih u školama o različitostima kroz kampanje protiv diskriminacije je ključna za budućnost bez predrasuda. Pored svega, potrebne su i kvalitetne socijalne usluge, asistenti, rehabilitacioni centri i dostupni sadržaji za rekreaciju i kulturu.

Male promene osobama sa invaliditetom znače mnogo, za kraj kaže Branka Jović:

– Ako smem da dodam nešto lično, volela bih da istaknem koliko male promene mogu značiti osobama sa invaliditetom — rampa umesto stepenica, oboren ivičnjak, nasmejano lice umesto pogleda punih čuđenja. Te male promene za nas su velike. Iako se često osećamo nevidljivo, mi postojimo, doprinosimo, sanjamo, radimo i zaslužujemo isto učešće u društvu kao i svi drugi. Kruševac ima potencijal da bude pravi primer grada koji brine o svim svojim građanima. Volela bih da jednog dana kažem da ne moramo više da se „borimo za ravnopravnost“ – jer će ona biti prirodna i podrazumevana.

Zakon kao vid diskriminacije

Anđela Punoševac rođena je sa cerelbralnom paralizom. Uz naporno vežbanje i veliki trud stala je na svoje noge. Anđela komentariše aktuelni zakon o OSI, koji po njenom mišljenu predstavlja jedan vid diskriminacije:

– Smatram da je svest, da su OSI jedni od nas i da među nama nema razlike, nedovoljno razvijena i da na tome treba poraditi. Jedan od najočiglednijih primera je i taj što Zakon poslodavcima ostavlja izbor – da li će zaposliti jednu OSI ili platiti penale. Čemu to? Zašto to ne važi za sve ili da ne važi ni za koga? Eto vam samo jedan očigledan vid diskriminacije koji, nažalost, Zakon podržava.

Osobe sa invaliditetom smatraju da ih aktuelni zakon na određeni način diskriminiše FOTO: AI

Najpre promena zakona, pa onda dalji koraci, smatra Anđela:

– Ne možemo da pričamo o inkluziji, sve dok nam Zakon dopušta da OSI isključimo iz društva za samo nekoliko hiljada dinara više, koji su poslodavci (u većini slučajeva) spremni da daju, samo da ne bi usrećili neku osobu. To nije pitanje samo materijalne dobiti. Poenta je u tome da se OSI uključi u društvenu zajednicu i da se oseti društveno aktivnom i korisnom. Šta nam vredi što nam je inkluzivnost u školama na zavidnom nivou, kada će ta deca, nakon završenog školovanja, sedeti kući? Dakle, problem treba rešavati u korenu. Mislim da naš Zakon treba da se menja, jer ne podržava dovoljno OSI, pa tek onda ćemo moći da pričamo o daljim potezima.

Osobama sa invaliditetom Anđela poručuje da nikada ne odustaju:

– Ne odustajte! Nikad i ni u kom slučaju! Ma šta ko da vam kaže, ma u šta ko da veruje – vi morate verovati u sebe i u Boga. U vašem vokabularu ne sme da postoji rečenica „Ne mogu”, samo „Mogu sada” i „Moći ću, ako se dovoljno potrudim i ako Bog da”. Nije lako, znam, ali kada je lako, meni je tu nešto sumnjivo, jer na ovaj svet nismo došli da nam bude lepo i lako, već da dokažemo koliko smo jaki i šta zaslužujemo. Zapamtite։ ne pobeđuju samo oni  koji se ne bore i dovoljno je samo da nešto jako poželite!

Izvor: KruševacPRESS