Za vreme gonjenja hrišćana mnogi verni razbegnu se po planinama i pešterama. Tako učini i majka ovoga Kodrata. No u to baš vreme ona bi bremenita, te u šumi rodi Kodrata, pa uskoro potom umre. Promislom Božjim i angelom hraniteljem čuvan, hranjen i vođen, Kodrat odraste u prirodi i usamljenosti. Onaj koji je davao manu s neba Izrailju u pustinji, puštao je i otroku Kodratu slatku rosu iz oblaka na usta. Kad mu bi dvanaest godina, on siđe u grad, i tamo ga neki dobri ljudi zavoleše i dadoše na nauke. On izuči lekarstvo, te lečaše bolesnike, koliko prirodnim lekovima, toliko, i još više, duhovnom silom i molitvom, kojoj se priviče od detinjstva. Kada nasta novo gonjenje pod Dekijem, bi Kodrat izveden na sud, i bačen u tamnicu. No i pet njegovih drugova pridružiše se njemu i ispovediše ime Hristovo. To behu Kiprijan, Dionisije, Anekt, Pavle i Kriskent. Behu svi vučeni po ulicama, i od neznabožaca, naročito dece njihove, štapovima i kamenjem bijeni, dok ih ne dovukoše na gubilište. Tu se mučenici Bogu pomoliše, i biše mačem posečeni. Na tom mestu provrio je izvor vode iz zemlje, koji se i danas zove Kodratovim imenom i podseća na junačku smrt za Hrista svetih šestočislenika. Česno postradaše za istinu 250. godine u Korintu u vreme cara Dekija i njegovog namesnika Jasona.