Kako se mudraci istočni ne vratiše iz Vitlejema u Jerusalim, da jave Irodu o novorođenom Caru, nego po zapovesti angela drugim putem odoše u domovinu svoju, razjari se Irod kao zver ljuti i naredi, da se pobiju sva deca od dve godine i ispod dve godine u Vitlejemu i po svoj okolini vitlejemskoj. Ta strašna zapovest careva bi izvršena doslovce. Vojnici njegovi jednu decu mačem posekoše, drugu o kamen razbiše, treću nogama zgnječiše, četvrtu rukama udaviše. I diže se plač i jauk matera do nebesa: „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahila oplakuje decu svoju, i neće da se utješi, jer ih nema”, kao što je i prorokovano (Jer 31, 15; Mt 2, 18). Ovaj zločin nad mnogom nevinom decom izvrši se godinu dana po rođenju Hristovom 29. decembra. Za to vreme Irod tragaše, ne bi li pronašao božanskog Mladenca. Iskaše od Zaharije sina mu Jovana, naravno da bi ga ubio, pošto mišljaše da je Jovan taj novi Car. Pa kako Zaharija ne dade Jovana, to po naredbi Irodovoj sam Zaharija bi ubijen u hramu. Bio bi ubijen i sveti Simeon Bogoprimac, da se uskoro po Sretenju ne predstavi Bogu. Pobivši decu vitlejemsku, Irod se tada okomi na starešine jevrejske, koji mu tolkovahu, gde se ima Mesija roditi. Tako ubi Irkana prvosveštenika i sedamdeset staraca iz Sinedriona. Tako zlo skončaše oni koji se saglašavahu s Irodom, da novoga Cara Mladenca treba ubiti. Potom ubi svoga brata i sestru i ženu i tri svoja sina. Najzad postiže i njega kazna Božja: poče se sav tresti, noge mu otekoše, donji deo tela mu se zagnoji, i iz gnoja crvi potekoše, nos mu se zatvori, i smrad nepodnosivi rasprostiraše se iz njega. Pred sam izdisaj seti se, pa da se oni ne bi obradovali smrti njegovoj, naredi da ih sve pobiju. Tako izvrže svoju nečovečnu dušu ovaj grozni vladar i predade je đavolu u večitu svojinu.